Panel Big data: resurs društva ili elita (ENG) u organizaciji Laboratorije za digitalnu sociometriju IFDT-a izazvao je pažnju medija ali i brojne reakcije stručne javnosti. U ovom tekstu za DigiLab Nenad Pinter koordinator projekata u Kulturnom centru REX iznosi svoje mišljenje.
Društveni odnosi baziraju se na nekoliko principa, a jedan od najstarijih je potreba za bezbednošću, koja je kroz ljudsku istoriju doprinosila zaštititi čoveka od prirodnih pojava i drugih živih bića, kao i od strane drugih pripadnika ljudskog roda. Kako bi istovremeno zadovoljila i svoju potrebu za lagodnošću, ljudska civilizacija je kreirala sigurnosne tehnologije i time doprinela razvoju bezbednosnih produkata kao trenutno najvećeg ekspanzivnog tržišta. Ova sinteza udobnosti i sigurnosti doprinela je potrebi za očuvanjem i sakupljanjem njenog glavnog resursa – informacije. Odatle se razvila tehnološka grana prikupljanja podataka.
Od nastanka prvih zajednica, društvo se razvijalo u dva smera. Sa jedne strane, društvo je razvijanjem znanja težilo ka neinteresnoj kooperativnoj razmeni prikupljenih dobara, dok je sa druge strane proces sakupljanja znanja kreirao poseban hijerarhijski sistem odnosa nadmoći.
Takva linearna konstelacija odnosa nadmoći i razmene znanja dovela je do trenutnog liberalnog modela gde je sam čovek postao resurs tržišta, umesto obratno. U taj odnos se uključio i marketing, kao glavno oruđe tržišta, i svojom manipulativnom praksom ustanovio hijerarhijski poredak tokova društvene percepcije potreba i kapitala. Još početkom 20. veka, tu praksu manipulisanja masama u službi institucija i korporacija detaljno je razradio Frojdov nećak Edvard Bernajs, koji je na osnovu psihoanalitičkih radova svog rođaka ustanovio kako i na koje načine se mase mogu kontrolisati, kada one postaju iracionalne i kakve poruke je potrebno servirati. Kako bi otklonili analitičku sposobnost čoveka za racionalnim izborom zadovoljavanja svojih osnovnih potreba, vešti marketinški stručnjaci su tada uspeli da uspostave želju kao dominantni nagon u percepciji tržišne logike pojedinca.
Ovakav poredak između nemonetizovane razmene društvenog znanja i sa druge strane želje za njegovom kontrolom danas je doveo do razvijanja produkata bezbednosnih sistema koji su deo propagandnog koncepta, kreiran od strane korporacija i državnih sistema, fabrikovanog veštačkim konfliktima, da služi održavanju tog istog sistema a ne njegovoj promeni. Njihova moć kontrole se ogleda u tome da “uzgaja ljudske jedinke” da budu korisne za razvoj kapitala tako da one neće ugrožavati postojanje sistema. Najperfidniji oblik tog kapitalizma, Dejan Milojević smatra, danas je uspostavljen na području bezbednosti.
Sa druge strane, razvoj demokratske svesti uviđa da su odlike dobrog društva, kako je tvrdio Džon Rols filozof modernog liberalizma, u tome da daje apsolutnu prednost osnovnim slobodama u odnosu na bogatstvo i dohodak. U tom procesu razvoj je dostigao dotle da danas shvatamo da je odnos moći između profita i države i njenog zakonodavnog servisa, koji bi trebalo da bude odlučujući faktor uređivanja odnosa jednakosti između društvenih sloboda i korporativne produktivnosti, pomeren na stranu finansijskog tela. Time se kreira trenutna društvena participatornost, sazdana na neoliberalnom diskursu i politici, a koja ne vodi ka društvenosti kao kritičkom razumevanju i refleksiji.
Taj pomereni odnos moći možemo primetiti i na trenutnom diskursu o bezbednosti sa pogleda produktivnog sektora. Oni žele da predstave normalnim taj proces kreiranja lažnih opasnosti i marketinga zasnovanog na fiktivnoj propagandi o zaštiti. Iako takav proces nepobitno vodi uspostavljanju odnosa nadmoći i rasta profita a u svrhu nadgledanja i kontrole, oni normalizovanje ovog procesa objašnjavaju time da zakon i pravosudni sistem koji bi mogao razumeti potencijale profitnog iskorišćavanja resursa informacije, nije trenutno na istom nivou tehnološkog znanja. Samim tim, oni smatraju da zakon ne može razumeti prednosti tehnološkog napretka, i stoga se ne može verodostojno priključiti analizi i sagledavanju procesa prikupljanja podataka. Sa druge strane, taj isti nivo znanja zakon primenjuje kada prepoznaje i sankcioniše ljude koji ukazuju na moguće zloupotrebe i obelodanjuju određene nepravilnosti načina upotrebe tehnologija u procesu prikupljanja i analize podataka. Posledice tog pomerenog odnosa upotrebe zakona možemo uočiti na primerima Džulijana Asanža, Arona Švarca, Edvarda Snoudena, kao i mnogih drugih.
Takođe, dosadašnje iskustvo nas uči da su mnogi ljudi spremni da demokratska prava trampe za veći dohodak. To je najuočljivije na primeru organizacije samih kompanija, gde je proizvodnja organizovana na izrazito hijerarhijski način, a ne demokratski. Radnici ne glasaju o tome šta bi voleli da proizvode i kako bi to želeli da rade. Hijerarhija garantuje viši stepen produktivnosti i veće plate. „Tehnologija je granica demokratije“, rekao je francuski filozof Žak Elul pre više od pola veka. „Sve što tehnologija osvoji demokratija mora izgubiti. Inženjeri koji bi imali naklonost radnika verovatno ne bi imali pojma o tome kako mašine rade“. Ista analogija može se primeniti na društvo u celini: glasači se svojevoljno mogu odreći demokratskih prava, kao što su i činili, zbog većeg dohotka.
Ipak, sa jedne strane, kako bismo postali svesni posledica i diskursa sakupljanja i korišćenja podataka, moramo izvršiti uticaj na polju obrazovanja, te je stoga potrebno da se medijska pismenost uvede u sistem obrazovanja od početka. Iako se danas postavlja pitanje na čijoj strani je sistem obrazovanja, i da li je on resurs u rukama elite koja se školuje kako bi izučila i unapredila sisteme koji odgovaraju moći kapitala, ipak je on deo procesa edukacije koji nam pruža mogućnost da shvatimo i razumemo u kom smeru se kreće tehnologija obrade informacija i da utičemo na moguće zloupotrebe i posledice takve vrste korišćenja informacije.
Kako bi se ograničila moć i podjednako koristio resurs kakav je informacija, društvo bi trebalo insistirati na procesu da ona mora postati javna i dostupna svima. Samo tim procesom javne dostupnosti prikupljenih podataka će resurs big data služiti u korist svih delova društva. Tako bismo doprineli da se analiziranje big date koristi i u drugim društvenim sferama poput zdravstva, obrazovanja i poboljšanja opšteg društvenog stanja. Do toga može doći razvojem open source tehnologije kao i razvojem društvene svesti koja će se zarad njenih sloboda izboriti da big data postanu obavezno javno dobro.
Literatura:
– Zuboff, Shoshana. The Age of Surveillance Capitalism. Njujork: Public Affairs, 2019.
– Irwin, William. The Matrix and Philosophy. Njujork: Open Court Publishing, 2002.
– Pavle Milenković i Dušan Marinković. Mišel Fuko 1926-1984-2004 Hrestomatija. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija, 2005.
– Senellart, Michel, prir. Michen Foucault: Security, Territory, Population Lectures at the College de France, 1977-78. Velika Britanija:Palgrave Macmillan, 2009.
– Arendt, Hannah. The Life of the Mind. Sjedinjene Američke Države: Harcourt Brace Jovanovich, 1978
– The Century of the Self (2002). Dokumentarna serija. Adam Kurtis. Velika Britanija. BBC
Spoljašnje veze:
– Dejan Mihailović – Intervju
– Branko Milanović – Priča o dva kapitalizma
– Julia Carrie Wong – Fifth Google worker-activist fired in a month
– Branko Milanović – Priča o dva kapitalizma
– Miško Šuvaković – Socijalizam ili kapitalizam
– IFDT – Big data: resurs društva ili elite